Knjiga

Vizita je prošla u devet sati, kao i obično. Nije gledao u doktore, niti ga je zanimalo o čemu šapuću. Škiljio je u krov susedne bolničke zgrade. Jedino je njega i mogao videti.

Prigušeni glasovi su se udaljavali. Primetio je da najmlađi od lekara izlazi poslednji. Barem mu je izgledao tako. On se, inače, na svakom koraku pri izlasku osvrtao ka krevetu, pomalo sramežljivo kao da ne želi da bude uhvaćen u tome. Suvim, od kašlja istruganim glasom upita:
- I? – misleći na svoje stanje. Računao je da će mu ovaj iz samilosti ili etike, ili iz oba, reći kako se stabilizuje i da će posle par dana mirovanja u šok sobi, opet među slobodne pacijente. Bila bi to potvrda da je s njim ubrzo svršeno. Međutim, prevario se. Verovatno i ne znajući šta drugo, pošto ga je pitanje zateklo, lekar se samo blago osmehnuo i namignuo. Moglo je to značiti sve, ali i ništa.

Bio je iznuren. Visoka temperatura i oštri kašalj napustili su ga tek u svanuće. Zbog toga ih je uporedio sa vampirima. „Pravi, pravcati su to vampiri. Oni sa zubima“, velio je. Uz dosta poteškoća obrnuo se na bok, prema prozoru. „Dobro je da sam ovde“, pomisli. Posete u šok sobi strogo su zabranjene. Ne bi podneo da ga iko sažaljeva, ili da mu drugi bude mrzak samo zato što je zdrav. Možda niko ne bi ni došao. „Ravnodušnost je opasnija, ali svakako poželjnija od iščekivanja“, zaključi revnosno. Nije osećao tako, nije ranije živeo tako – Ali sve stvari koštaju, jedino je laž besplatna. – Nju je sada mogao sebi da priušti.

Njegove lične stvari, na kaseti, bile su knjiga i čaša ustajale vode. „Živeo sam od tebe pogani stvore, na jedan drugačiji način“, obrati se knjizi. Beše mu žao na trenutak što nije više čitao. „Glupost!“, uzviknu zatim. „Zar sve što znamo o životu i što mislimo da znamo o smrti, nismo saznali od vas? Onda sam i ja knjiga. Zapravo, sabrano delo. Još bolje, enciklopedija!“, umirila ga je ta misao. Ali ga već sledeća nanovo uzburka: „A, šta ako sam samo sporedni lik knjige čiji nisam ni autor... Pa, ne može to tako, ti hrpo papira! Ne bojim se ja smrti. Ne bih je sada ni spominjao, ne bih joj dao za pravo... da ti, upravo i jedino ti, nisi produkt straha koji izaziva“. Obuzimala ga je drhtavica. Kapljice znoja klizile su niz rošavo lice. Ali valjalo je otpraviti poslednji posao. Sve je sada zavisilo od kavge, reklo bi se davno započete. „Neumesno je tropati o smrti!“, nastavljao je uz napor. „Njeno lice znaju jedino minuli. Spoznaću ga i ja, a ne ti skrnavitelju! Ti ćeš nastaviti njeno odevanje u bojama, čak i u belo“. Krenuo je da krklja, vampiri su se vratili ali ovog puta kao posmatrači: „Uh, strašni ste kompanjoni sat i ti. Jedan da natera u beg, drugi da spotakne i dotuče“.

Kašljao je i gušio se gotovo mehanički. I ne toliko iznenada, skočio je da dohvati knjigu. Korice su skliznule iz znojavih, drhtavih šaka. Trebalo je podsetiti se neke reči, ne mora velike, koja bi sačuvala dostajanstvo u ovom času. Pružao je obe ruke podu u pokušajima da je pridigne, trzao i vukao telom ne bi li se oslobodio aparata i infuzije. Nije se razlikovao od zveri koja do iznemoglosti pregriza lance.

Glavnoj sestri smrt nije ostavila mnogo prostora osim da je veliča, da bez utvrđenog reda juri do hodnika i viče doktora, i nazad do bolesnika i aparata.

* * *

Pošto su ga izneli, pokidao sam svoje lance i preduhitrio spremačice. Prosuta čaša ustajale vode nije okvasila korice i papir. Bio je to Remarkov naslov Povratak. Nisam se dvoumio niti ustručavao od pijateta, razinuo sam korice. Na prvoj strani nalazila se posveta, ispisana čitkim pisanim latiničnim slovima: „sebi, Jovanu knjigovezcu, rođenom kad i ovo knjiga“.

Moralo je doći...

Daliboru Popoviću Popu

Dragi moj prijatelju,

Poslednje je vreme došlo kada smo morali da raspravljamo o pojmu i gestu humanosti.

Makoliko milovalo dušu - svi se rađamo kao jednaki - nije tako. Nikada neće ni biti dok je države i ovakvih uređenja. Nije isto roditi se u siromašnoj i bogatoj porodici, naslediti patnju ili društveni ugled. Uloga društva i jeste ta da te pozicije koriguje, ravnja a ne da ih učvršćuje.

Šta smo ti i ja učinili, te navukli gnev i naišli na osudu, više puta, od tog istog društva? Zašto ono uporno govori o humanosti kao o materiji, ili ga, još gore, sagledava kroz materiju? Kakvu smo to ranu dirnuli? Istina je relativna kategorija. Ali, zar su toliko pogrešne naše reči: Da nismo humani ako darujemo iz griže savesti! Zato što znamo da je nepravda prisutna. Na taj način nismo je pogledali u oči, već pred njom potulili glavu. Greh je davati milostinju i za to očekivati nagradu! Zar je toliko pogrešna naša vodilja da glad ne treba utoliti, već iskoreniti?

Jesmo li vojskovođe ako ratniku damo okvir metaka sa kojim će možda preživeti jedan dan na frontu ili onda ako siđemo sa Bukefala, izvadimo mač iz korica i rame uz rame sa njim udarimo na zajedničkog neprijatelja? Zato valja svako da zna, svako ko je rad da ponese svu odgovornost koju sa sobom nosi "humanist": Treba pružiti ruku čoveku. Treba provesti s njim makar jedan njegov dan. Na kori suvog hleba. Podeliti patnju koja nije samo njegova, već patnja jednog vremena. Ratnici izvojevaju pobedu, ponajviše oni koji su za pobedu pali! Ne vojskovođe. U suprotnom, samo smo odložili ili, bolje reći, produžili patnju i nedaće za još koji dan - samo zato što nismo bili dovoljno rešeni. Na kraju, ko je taj ko garantuje da sutra svako od nas, pa i oni prepuni trbusi, neće biti gladan? Beda nas može sačekavi već narednog jutra, možemo se probuditi s njom. I ko će nam se onda naći i više značiti: iskusni ratnika, naš sabaroc ili od kazne tlačitelja preplašeni podanik?

Humanost je hrabrost deo sebe dati! U ovom našem, poslednjem vremenu, osim one knjiške, izmišljene hrabrosti - druge nema. Bog neka nam je na pomoći.

NATPIS

Jutro se povlačilo polako, pomalo neprijateljski. Buka tek upaljenih motora već je zauzela primat nad graktanjem gavranova i šumom njihovih nemirnih krila. No, ipak tiho je. Barem za nas ovde, sve je tiho, mirno, i sve već viđeno... I ova jesen kao da nije... malo toga više predstavlja šta...
Zurio sam u derana što je šutirao neki gunj koji je samo njemu mogao da predstavlja loptu, kada me je trgao zabrinuti Borislavov glas - Strahinja, ta šta je ovo? Odavno je prošlo devet, a ne otvaraju...
- Ne znam, Boro - odgovorih odsutno, naviknut na njegova pitanja. Paničio je stalo - Verovatno nije ništa naročito. Imaju više posla nego inače, do sad nije bilo ovoliko ljudi. I nije odavno prošlo devet, tek je devet i dvadeset.
- A, šta misliš: da li će imati dovoljno za sve?
- Odakle bih ja to znao.
- Jes' vala. Aj za mnom!
Stali smo u blagu zavetrinu. Juče je preko prijateljevog prijatelja uhvatio dnevnicu, zašta je, razume se, taj prijateljev prijatelj morao da moli svoje prijatelje. Iako paničar, Bora je daleko od cicije, baš naprotiv - rasipništvo ga je delom i doteralo dovde... Eto, morao je da počasti za dnevnicu, uobičajeno i simbolično - duvanom. Četrdeset i šesta mu je, ali drži se solidno. Kada se među nama za nekog kaže da se "solidno drži", misli se na to da još nije odlepio. Zapravo ono što ga takvim drži jeste Natalija, njego čerka.
Pušili smo radnički "57". Naravno, izoštrenom starom Osmanovom oku ništa ne može da promakne - Ohoho, pa tu ima nešto i za mene! - i pruži ruku Borislavu.
- Šta je manjino?! Sve nemaš, večito si ugrožen, i svega ti je malo - dobacih mu kroz osmeh. Volim tog Osmana, našeg "Cigu", i najcrniju stvar zna da pretvori u šalu i time je ublaži. A, i pomogao nam je dosta. Star je i bolestan, dok je Bori četrdeset i šesta, on je četrdeset i šesto. Kako nije više za trku, ništa ga ne sprečava da nam odaje prečice.
- Kakva crna manjina?! Nemoj da se skupimo, nećeš da znaš ko te je sapleo a ko udario! Ti li, nesrećo, ne znaš da je i predsednik baš od moju felu - kaza, već sa cigaretom u ustima.
- Pa, kad je i predsednik od tvojih, zbog čega si ovde? - odseče Borislav.
- Isto zbog čega i palim, iz navike - odvrati cerući se. - Nego, šta češ ti ovde? Imaš ti svoju menzu! - upita me. Ovo pitanje, inače, postavljamo stalo. Razlog zbog koga se stoji ovde je samo jedan jedini, a totalno neptrebna pitanja nam uvek pruže dobru šalu. "Obično" koje možemo imati.
- Nemam, Cigo. Trampio sam karticu za knjige.
- O, sačuvaj Bože od budale! Knjige za dobro lapanje?... Taj te baš zavrnuo... Znao sam da te knjige mozak čoveku popiju!... Gle' mene! Nepismen, a doživeo duboku starost! Nego, gde nam je drugi student, gde nam je Nikola?
- Bolestan.
- Grip?
- Gore.
- Ne moram onda ni da znam.
Red se postepeno pretvarao u gupu, grupa u masu... Turobna, iznurena, bezizrazna lica škiljila su u zatvorena vrata. Ti pogledi, međutim, išli su i lutali mnogo dalje; bili su tamo gde su se jednom vratili, i gde sada stalno odlaze... Različite dobi nisu predstavljale ništa: teško je reći ko je ovde u istini stariji, ko je propatio više. Ipak, svi su imali nešto zajedničko: bili su izdani, preverani, napušteni; i najgore - zaboravljeni. Tela su se mehanički gurkala, pravila po deo koraka kako bi stala ispred drugog napuštenog tela, ili zadržala svoju poziciju.
Idalje smo bili u zavetrini. Pogledom sam tražio omalenog fudbalera. Bora je cupkao, ne od hladnoće nego zbog zatvorenih vrata. Osman je imao zabavu, češkao je i tepao keru koji mu je neizbežno društvo na ovamo.
- Eh, da su mi njegove četiri zdrave noge, otrčao bih u... pa, daleko bih otrčao - promrmrlja Osman zamišljeno.
- Čudan je nekako ovaj novembar - dodade Borislav nevezano i sanjarski.
- Da nisi ti, Boro, šenuo malo? Da ti nisu meseci i dani slučajno različiti? - istupi Osman zabrinuto.
- Ma, ne! Nego, na pragu smo nove decenije, a prethodne dve su bile beznađe, ne bi bilo fer da i treća uzastopce bude takva...
- Ako bude, onda je ovaj narod stvarno ciganske sreće - cerio se Osman.
- Lako je vama da tropate! Vi ste bar imali nešto od života pre njih! Ja sam u jednoj rođen da bi me druge sačekala na volej - rekoh.
- Baš zbog toga je tebi lakše, balavče! - nastupi Borislav vidno uvređen - Ti nisi imao ništa, te ti ništa nije ni moglo biti oteto, sa nama je drugačije.
- I nisi morao da ratuješ, sinko, za tuđi račun - dodade Osman.
- I to, i to! - nestrpljivo viknu Borislav i umalo mi probi bubnu opnu.
- Ej, batalimo ovo! Nigde nećemo otići i ništa nećemo izmeniti - rekoh pribrano, mada bih najradije skočio na Borislava zbog onog "balavče".
- Ne, nećemo da batalimo - nastavio je Osman - znaš ono staro: "kad si već zajeo... jedi do kraja". Vidiš, sinko, ja bih se prvi menjao sa tobom. Jesam, proživeo sam, video i imao šta! Ali, gledaj kako ću da skončam: odrpan i bez ikoga. Možda glupo pričam, ali po meni je kraj najvažniji, kraj je sve, jedino pouzdano i sigurno, jedino naše. Za tebe još ima nade. Za tebe još nije kasno.
- Jeste, kao da ću ubuduće sam za sebe da se pitam i o sebi da odlučujem! To nikad nije bilo i nikome nije pošlo za rukom, pa neće vala ni meni!
- A, bre, kao da si ti ovde nepismen! Ili ništa ne razumeš ili ništa ne slušaš?
- Osmane, ne želim da razumem i ne želim da slušam! Batali?
- Dobro, de! Ne zameri samo - potapša me po ramenu i pruži mi ruku - I nemoj da me zoveš Osman, za teba sam "Ciga"! - prepoznatljivi osmeh se istog trena pojavi na njegovom licu, zatim se okrenu Borislavu - I ti, Boro, prekini sa tim cupkanjem! Time sigurno nećeš otvoriti vrata.
- Da zapalimo još po jednu - izvadi Borislav paklicu i ponudi nas.
Vetar je bivao jači, ali nije bio hladan. S mukom je skidao zamrlo lišće sa grana kao da to čini iz milosrđa, i milio je po napregnutim licima skupine kao da je jedini koji o njima još brine, jedini kome je do njih još uvek stalo. Klincu gunj više nije bio interesantan, sada je, svojim raspertlanim i za njega, da se primetiti, prevelikim čizmama, skakutao po baricama na koje je padao njegov obris. Imao je pokrete budućeg atlete, ali, kako stvari stoje, mogao sam da vidim samo razigranog budućeg najjevtinijeg nadničara...
Borislav je postajao sve nemirniji - Ovo nema smisla! Koliko je sati? - grickao je nokte, i šetao tamo-amo.
Nisam mu odgovorio odmah, sačekao sam koji tren, da mu se odužim za "balavče", za njega dovoljno da dobije čir - Deset i petnaest - izustih na kraju.
- Majko mila! - sklapao je ruke, drmao ih; i svoje cupkanje obogatio novim pokretima da je delova kao cirkuzant - Ovde nešto gadno smrdi!
- To ti najbolje može kazati onaj papir na vratima - reče Osman.
- Kakav, bre, papir?! - dreknu smo Borislav i ja istovremeno.
- Ako sam nepismen nisam ćorav! - odvratio je Osman, i smejao nam se.
- Zašto nam odmah nisi rekao?! - opet Borislav i ja dreknu smo, horski, u jednom glasu.
- Mislio sam da ste već videli, došli ste pre mene.
To što nismo obratili pažnju na vrata i papir koji je bio okačen na njima, nije ni malo čudno. Navikli smo na gužvu ovde, a čim ima gužve, dakle ima nečega.
- Idem da vidim šta piše!
- Stani! Mnogo si besan, zapucaćeš kroz masu, rastrgnućete! Bolje neka ide student - pogledaše me obijica.
- Jeste, upravu si - složio se i nastavio Borislav - Strahinja, idi tamo i izduži tu svoju šiju i propabaj da pročitaš šta piše!
Nisam odgovorio, krenuo sam odmah. Držao sam se po strani, i kretao najsitnijim mogućim koracima da ne bih uzbudio i razjario nekog. No, nije ni bilo potrebe za tolikom opreznošću. Svi do jednog su piljili u vrata kao hipnotisani. Na nepunih deset metara od natpisa video sam jasno, bio sam znatno viši od njih pa nisam morao da se uspinjem na prste niti da izdužujem i krivim šiju, stajalo je: "Narodna kuhinja danas ne radi!"
Vratio sam se nazad oprezno baš kao što sam i otišao, iako za tim nije bilo nikakve potrebe.
- Šta je? Novo radno vreme? - nestrpljivo je upitao Borislav.
Oklevao sam da odgovorim, ovog puta ne da bih ga namerno držao u neizvesnosti već sam se istinski bojao, za njega i, njegove rekacije.
- Aman, čoveče! Pričaj! - trzao mi je kragnu.
- Ne radi - rekoh konačno - Ne radi danas! To piše.
- Kako može da ne radi?... Jesi li siguran?... A, sutra? - sav se tresao.
- Ne blesavi, Boro! Dobro znaš šta znači kad ovo istaknu! - viknuo je Osman ozbiljnim tonom.
Taman kad smo za trenutak pomislili da se Borislav umirio, mašio se za džep i pokušao da komad hleba baci na vrata. U tome smo ga sprečili, ali je već zadobio pažnju skupine, a onda je nastupilo ono čega smo se najviše pribojavali, još više se uspaničio i počeo - Šta blenete, vaši! Pacovi! Ovce!... 'Oćete hleba?... Na, na! -
- Ostavi ljude na miru, nisu ti oni ništa krivi! - govorio je Osman kroz zube.
- Ti!... Ti, fosilu! Ti si kriv! Nasamario si nas.... Znao si!... Namerno nam nisi rekao...
Nije bilo te reči koja bi ga urazimila - Vodi ga odavde, odmah! - gledao me je Osman preklinjujućim pogledom. Uhvatio sam Borislava pod ruku i krenuo da ga vučem. Nije mi bilo potrebno mnogo snage, bio sam jači i krupniji od njega; dosta je oslabio za prethodnih par meseci, gotovo se prepolovio. Najpre se opirao i probao da se istrgne; zatim je molio da ga pustim "kako bi im svima on pokazao"; da bi, na posletku, ostao i bez to malo snage, i umirio se. Nismo, vucarajući se, odmakli mnogo, svega dvatesetak metara. No, nismo više nikoga zanimali. Okrenuli su se svojim vratima, svesni da je čekanje uzaludno. Stajali su, možda verujući da će se vrata ipak otvoriti; ili, verovatnije, ne znajući kuda dalje...
Viknuo sam Osmanu - Zar nećes sa nama?
- Neću. U penziji sam, ne zaboravi! - nasmejao se i mahnuo.
Osvrnuo sam se još jednom, za svaki slučaj. Jedino je deran gledao za nama. Umalo se nisam srušio od tog pogleda. Prošao mi je kroz stomak, kičmu, sve kosti. Morali smo da budemo ravnodušni prema takvim prizorima, prema sebi, prema svakodnevnici, prema svemu, i bili smo... Gledao je za nama. On, koji nikome ništa nije skrivio! Kao mnogi od nas; On, koji neće dobiti šansu! Kao što je mnogi od nas nikad nisi dobili; On, koji nije mogao da bira ni vreme ni mesto... Ali kuda sa nama? Jednaki smo svi! Ali samo u smrti... Nismo čak ni u siromaštvu...
Borislav se pribrao, lakše je disao, jedino su mu se još ruke nekontrolisano tresle. Pešačili smo lagano, kao da smo izašli u brezbrižnu šetnju. Išli smo ćutke, svako je u mislima brinuo svoj dan. Skoro da nismo ni primetili kad smo stigli do mosta, na kome se sastajemo i rastajemo - Šta ćeš danas, Strahinja?
- Ne znam.
- Hajdemo do mene? Imam nešto od juče. Nata ima baš da se obraduje, jedva čeka da te vidi! Stalno pita za tebe.
- Znaš da ne mogu, Boro... Nisam više ni gladan.
Gledali smo neko vreme reku, i ćutali. Posmatrao sam svoj obris kako pada sa mosta. talasa se i razliva po vodi... Jako sam želeo da ga, kao deran, mučki izgazim. Valjda mi je to prirodno pravo, samo moje! Da sebe, Ja, jedino Ja, gazim! Da skačem i pljujem po sebi, a ne neko drugi... neko nevidljiv, neuhvatljiv...
Ćutali smo, gledali, slušali. Trebalo je da se rastajemo, ali se nismo usuđivali. Bili smo zajedno, dva prijatelja. Ovako smo bili sigurni. Prijao nam je taj zvuk sitnih slapova, lepši i čistiji od makojeg zvuka. Među ljudima se nismo osećali kao ljudi, ovde jesmo.
- Kolebao sam se da o ovome progovorim, tišti me - govorio je Borislav sebi u bradu - ... Ovaj, znaš... uvek možemo da...
- Ni govora o zajmu! - prekinuo sam ga oštro - Čuo si i sam Nikolu...
- I ne govorim o zajmu. Imam kući neke vrednosti... Pa, nije Bora uvek bio beda! Čuvao sam za najgore, za ne daj Bože. Eto, došlo je to vreme. Moralo je doći. Čekali smo ga, samo nismo znali kada će nastupiti. Može se izvući pristojna suma.
- Nije vreme za trgovinu. I Nikola je moja obaveza.
- Strahinja, ostavi se tih knjiških gluposti! Od kad u tome ima obaveza i prava prvenstva? Priskočiće i Osman. Razmišljao sam usput. Ta lisica je znala da danas nema obroka. Oni ljudi tamo vide i misle jedino još trbuhom. Oni hoće obrok, svejedno kakav i od koga će ga dobiti. Poznato ti je kako i gde Osman otkupljuje pakete socijalne pomoći. Sada će sa njima tamo spraviti pravu berzu. Već duže vreme jedino o čemu razmišlja i što ga zanima jeste Nikola, kao da mu je to poslednja želja. Pred nama ne priča ništa, da ga slučajno ne bismo omeli.
- Ne znam šta da mislim, Boro. Nisam više pametan...
- Ne misli ništa. Navrati večeras. Uredu?
- Uredu.
- Dogovoreno onda. Srećno danas!
- Takođe. I hvala ti.
- Ne zahvaljuj se. Ajde, vidimo se večeras. Živ bio.
- Vidimo se.
- Ej! - uhvati me od straga za rame - Drži ovo, uzmi! - gurnuo mi je u ruke ostatak pakle i dvesta dinara - Skrpićete do večeri ako se ne snađeš.
- Hvala, Boro.
- Taman posla. Očekivaćemo te Nata i ja.
- Dolazim sigurno.
Stajao sam na raskrsnici. Uhvatila me je neka mučnina, preznojavao sam se. Hteo sam da pođem ali nisam znao kuda. Automobili i pešaci su prolazili pored mene. Život je prolazio pored mene. Moj život je prolazio mimo mene. Odzvanjale su Borine reči u meni "pusti me da im pokažem svima!"; Odzvanjale su i Osmanove reči "još nije kasno". Možda i nije, Osmane! Možda i nije... Ko to još može znati.

Stvaranje kao sredstvo postojanja i vidovi stvaranja

Koliko smo puta čuli, pa i sami rekli: Od sutra okrećem novi list; Menjam stvari; Promeniću se? Tako nešto i smemo reći (iz razočarenja, besa, trenutne nemoći), ali ne smemo čvrsto tvrditi i obećavati bez stvarnog razloga. Jer, ubrzo se te tvrdnje svedu na odmanu sebe samog, ili još gore drugog.

Ne uzimamo često u obzir da menjanje, u većini slučajeva, nije ništa drugo do stvaranje. Da bi staru, lošu ili dotrajalu stvar zamenili drugom, tu drugu (novu) najpre moramo da stvorimo; ili, pak ako staru pokvarenu stvar opravimo, pri tome dodajući joj bar jednu novu funkciju, ili je, ne dodajući joj ništa, upotrebimo samo u drugu svrhu, to je opet stvaranje – imali smo novu ideju s njom i novi cilj, ili samo novu ideju za ostvarenje starog cilja. Postojanje se najpotpunije, a možda i jedino, može ispoljiti preko stvaranja. Međutim, za stvaranje je potrebna snaga (duhovna i svaka druga). Moramo biti nečim ojačani: bilo voljom za ostvarenje sreće, bilo voljom da izbegnemo ili odnosemo pobedu nad nesrećom, nepravdom.

Takođe, često gubimo iz vida, ili ne želimo da priznamo, ex nihilo (ništa ne nastaje ni iz čega; novo se rađa iz starog). Teško je odustati od započetog dela, ili odreći se dovršenog. To znači odreći se dela sebe. Ali odreći se svog plana, to je - odreći se sebe samog, roditi se ponovo. Zar se čovek u dvatesetoj, tridesetoj, ne bitno u kom životnom dobu, može "roditi ponovo" i živeti odjednom, naprasno bez starih navika, percepcija i svega drugog? I da može, najveća žal bila bi ne za kratkim srećama, već nesrećema i nevoljama - one su te koje nas podučavaju iskustvom, a jedino je to iskustvo podesno za ostvarenje i očuvanje prave, čiste sreće, i odbrane od novih nedaća. Ta sreća ne može biti ništo drugo do ostvarenje vlastitog plana. Ili onog što je Dučić označio "centralnom namerom (ciljem ciljeva)", razmišljajući: "Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne cetralne namere". Dakle, kada bi i bilo moguće "prkositi prirodi", "odreći se i nanovo (duhovno) roditi", od nas ne bi ostalo ništa. Zato se i rađamo kao bebe, a ne kao starci, jer zajedno sa telom i duh naš raste, samo na osobeniji način. Moglo bi se reći da je telo zapravo sredstvo za ostvarenje duhovnog prohteva. Kao i to da "za života više puta možemo umreti, ali ne i roditi se!". A, to umiranje nije ništa drugo no neprestano i neumitno padanje i dizanje u kretanju ka ostvarenju cilja.

Uzrok mnogih odustanaka, povlačenja jeste samokritičnost. S pravom je možemo označiti kao jednu od najvećih vrlina, ali i najskupljih. Ona može biti svojstvena samo pravim stvaraocima, budući da i posredno i neposredno može uticati na izbor pravih sredstava za stvaranje. Jedina je koja može sputati prenaglašenu subjektivnost jer teži najvećoj objektivnosti - najteže je biti pravičan sudija sebi samom (valja naglasiti da ovde subjektivnost ne uzimamo kao manu, već kao naše lično iskustvo, početno znanje, kao naš odnos prema svemu postojećem; problem nastaje kada to naše iskustvo, taj naš odnos, izdižemo iznad tuđih, ili ga namećemo drugima uz imperativ "tako i nikako drugačije"/zato ćemo je uzeti samo kao pojavu). Ali, istovremeno je i nemilosrdni rušitelj. Takva postoje kada je uobrazimo, gde se lako uzdigne čak i iznad tvorevine našeg duha. Zato ne valja samokritičnost izjednačavati sa skromnošću! Jer kao što samokritičnost sputava krajnju subjektivnost tako i skromnost nju guši i dovodi u ravnotežu.

Skromnost, takođe, jeste jedna od najvećih osobina koju čovek može posedovati, ali u ovom slučaju može negativno uticati na izbor cilja stvaranja. Skroman čovek je skroman i u odnosu prema svojim mogućnostima - iako može daleko više, i za sebe i za druge, on će se zadovoljiti malim stvaranjem ili onim što već ima. Sve vodi ka tome da je "strah od neuspeha" iznedrio ovu jednu pojavu, i ove dve vrline (koje olako mogu postati i mane). Bez njih nema stvaranja, ali i same mogu dovesti u pitanje sam čin stvaranje i ustuknuti pred "najvećim strahom". Svakako, lakše je odustati na početku ili na pola puta, tada još uvek sve zavisi od nas samih, nego prihvatiti poraz koji unižava i poništava sav trud. Zato pored toga što je iznedrila ta nevidljiva i negativna sila u nama (strah), zarad konačne pobede moramo imati i svoje tajno oružje - strpljenje.

Dok se subjektivnost, samokritičnost i skromnost, rađaju baš kad i mi, i razviju uporedo sa nama, sa strpljenjem stvari stoje drugačije - ona se stiče. Zato je i svojstvena starcu, kao što je hrabrost (često slepa) mladiću. Logično starac je iskustveno bogatiji, više puta je pao, a najčešće zbog brzopletosti, a uprovo zbog tih padova on je manje hrabar, jer: nema pada bez rana, a rana bez bola, s tim što ranu zalečimo a bol ostaje u vidu ožiljka, dakle ne kao telesni bol, ostaje da podseća, upozorava. Dalje, kada govorimo o srtpljenju, moramo znati da duhovni prohtev brže raste i sazreva od tela, odn. brže sazreva cilj od sredstva. Često se "želi više nego što se može", tj. želi se ostvarenje cilja u vremenu koje mu nije podesno, te takvom brzopletošću ozbiljno možemo ugroziti samo stvaranje.

Na kraju, ne smemo izgubiti iz vida i "odricanje od telesnih uživanja" koja su po pravilu materijalna, koja olako mogu da nas zavedu, odvedu u lutanje i konačno trajno udalje i odvoje od duhovnog prohteva, jer što im više činimo ustupke to sve više sredstvo izjednačavamo sa ciljem, da bi ga na kraju stavili i iznad cilja. Sveukupnost subjektivnosti, samokritičnosti, skromnosti i odricanja jeste ona "snaga" koju stavljamo uz "volju".

Postajanje se uistini identifikuje sa našim planom, ciljem ciljeva; dok je stvaranje "sredstvo postojanja". Dakle, moramo odati priznanje Dučiću za veliku konstataciju: "Taj cilj, to je sva sudbina čovekova na svetu. Kao čovek koji se iz doma krenuo u grad, tako se čovek iz ništavila krenuo u život za svojim ciljem sasvim jasnim. Tim ciljem stvarno počinje čovekov život i njime svršava, skoro u precizan sat. Dok god cilj nije ostvaren, čovek postoji, jer je sav u sili i akciji; a kad je najzad cilj postignut, čovek prestaje biti sila i akcija, i postaje sam nepotreban, čak često štetan svom delu. Veliki čovek čak i umire u takve dane. Cilj i sudbina su nerazlučni, i oboje su božanskog porekla. Retko je kad čovekov cilj zao; mogu biti samo zla sredstva." Ali uz jednu važnu opasku u ovom našem mišljenju: menjanje kao vid stvaranja, jeste akcija, ali i održavanje jeste pasiva, tj. moramo razlikovati aktivno (menjanje) i pasivno ( održanje) stvaranje. Održavanje se ogleda u naknadnom stvaranju "uslova" za postojanje, a u službi je nenamirljivosti našeg duha. Npr. san svakog atletičara jeste da postane olimpijski prvak u svojoj disciplini. I kada stupi na tron i preuzme odličje njegov život se neće "svršaviti, u taj skoro precizan sat", već narednog jutra zaželeće obaranje i postavljanje novih rekorda. Time nije stvorio novi vrhovni cilj, jer je ova želja proistekla od prethodnog (najvećeg) uspeha, rodila se iz ostvarenja vrhovnog cilja, i ukazala se samo kao nova ostvarljiva mogućnost, i u službi je održavanja i uživanja svega što je došlo sa najvećim uspehom. Za nju će koristi uglavnom ista sredstva. Slično je i sa muzičarem (ako ga uzmemo kao artistu, a ne kao današnji čest slučaj - zanatliju), posle jedne pune koncertne sale sigurno neće prestati sa stvaranjem, nego nastaviti u cilju održavanja, odn. uvećavanja, svoje slave, jer jedino na taj način njegova prava sreća može potrajati duže. Samo su sitne sreće slučajne, one uzvišenije mogu biti produkt samo uzvišenijeg rada.

Istina vlastitom delu se može napakostiti, najvećma iz pohlepe i sujete; kao što mu se može nauditi i od strane drugih: ljudi više vode računa o tuđim greškama nego podvizima, ima i ljudi kojima je slađi tuđi poraz nego vlastita pobeda. Zasigurno najznačajniju ulogu igra "preticanje i svrgavanje". Jedan duhovni prohtev, čije ostvarenje donosi pravu sreću i blagostanje, ima brojnu konkureciji - želi se ono što je najbolje i pruža najviše, pa su s toga prohtevi u većem broju identični nego različiti, te usmereni ka istoj poziciji koja garantuje njihovo ostvarenje. Upravo se "zla sredstva" koriste za preticanje ili svrgavanje, ili, pak, za odrzavanja pozicije silom. No, ipak, ne može se izvući neki opštiji kriterijum, pre se može kazati da: način kojim se može štetiti svom delu zavisi od prirode samog, konkretnog dela i same ličnosti stvaraoca.

O "stvaranju kao sredstvu postojanja", može se zaključiti da je ono upravo ono što označavamo "tragom". Naše stvareno sredstvo ostaće posle nas, nadživeti svog tvorca, i poslužiti nekom drugom za ostvarenje svoje vrhovne zelje, baš kao što smo se i mi služili, u manjoj ili većoj meri, na dobar ili loš način, tragovima koje su za sobom ostavili predhodnici.

Od davnina postoji verovanje ljudi po kome svako na zemlji ima unapred predviđenu ulogu, i ukoliko je oktrije gotovo će sigurno ostvariti sve blagodeti za sebe i druge. Ipak je istinitije da su neuspešni bili nesigurni, oni koji su često odustajali ili menjali svoj program. Dakle, ako je teorija dobra, valja samo promeniti medot, proveriti polazne hipoteze, a najčešće ništa od toga - delovati i čekati nagradu, koja ume, nažalost neretko, doći sa zakašnjenjem...

Ništa, a opet sve

U ove sate, za neke kasne, za neke rane, uglavnom pišem. Pritisne koja muka, ili krenem da tražim odgovor na, večno i svačije, pitanje: Ko sam?; u krajnjoj liniji, pišem iz dosade, ili, pak, bežanja od složenijih obaveza.
Reko' da radim na započetoj pesmi, a onda sevnu pitanje - Šta bih radio prepodne ako to uradim sada? - lepi su dani u kojima se stvara, odlaganjem, bar prividno, biće ih više za jedan. A, o čemu bih mogao da pišem? - Nebitno je! Sve dok budem imao kome –
Tako uzeh, ljubavi, tebi da pišem. Pišem ti bez ikakvog cilja: ne želim ništa da ti predočim, da te u nešto ubedim ili razuverim, ili da te od nečega odvratim. Zapravo, ja ništa ne želim da ti kažem a želim da ti pišem - Zar je to moguće? - ne znam, o tome još nisam ni razmišljao, a evo pokušavam. Pokušavam, jer me nagriza, ne savest, već neko osećanje da sam te umornu rečima još više umarao; i da sam poveo i vodio neravnopravnu bitku: u oslabelom čoveku najjače se oružje kuje - reči. Dakle, ja sam imao "sablju britku", a ti nisi imala ni štit. Zaželeo sam, tako, da ti pošaljem reči koje će te odmoriti; na koje nećeš morati da odgovoraš; o njima da misliš; da se za njih vezuješ, ili da ih mrziš. Neka budu, eto - znak pažnje.
Idemo dalje.
Kakav bi zapis bio, a da nije subjektivan? - To sa sigurnošću znam - Bio bi nikakav... Ja baš hoću da bude nikakav! Da u njemu, i njime, kao što sam napomenuo, kažem - ništa; da ti posvetim, ali i oduzmem, par minuta, mali delić života i da ga obeležim.
Znam još jedno: niko ti ovako nije pisao...
I zašto bi volela nekog ko ovako bunca, jednog zanesenjaka, zapravo ne zašto, već kako? S obzirom, da verovatno imaš to "kako", i da želiš voleti "mene takvog tako", dakle ja jesam izmenio par stvari u tebi, verujem na bolje jer "ovakvog" nije lako voleti. Sa druge strane, zašto ja tebe volim o tome sam ranije pisao. Dodajem još ono zašta svi kazuju - Nikad ne priznaj, ne govori, jer kad to dozna, ostvari, ona ide dalje, ništa je više ne može zadržati - dodajem - Osvojen sam! I što da ne govorim? Zar od sebe, tebe i prirode da se bojim? E, neću! Priznaću, jer želim isto što i svi: da budem što drugi nisu, da imam što drugi nemaju. Razlika "izmedju svih" je jedino u tome: šta se, kako, koliko, na koji način, i sa kakvom namerom želi...
Eto, uvideo sam da se rečima, ne može kazati “ništa”, jer su za "nešto" stvorene, na kraju krajeva - Svet je stvorio reč, a reč svet ovakvim kakvim jeste. - I zapis jeste nekakav, jer mora biti subjektivan. Da nije takav, ne bi ni bio zapis, bio bi nešto drugo. Želeo sam da kažem ništa, a rekao sam sve.
Nije me razum nagnao da ti u ove sate pišem, ne bi taj kamen pospane kapke držao budnim, pisao bi taj o nečemu drugom, ili o ovom ali na drugačiji način. Nije me nagnao, ali je ipak on pisao. Bar jednom učinio je biću kojim upravlja…
Ako, do sada, nisam uradio stvar na koju bih mogao biti ponosan, onda je to sigurno ova: jer sam jednom, makar na desetak minuta, spojio nespojivo i pomirio nepomirljivo....